Čudni su putevi prtljaga i ljudi.

Aerodrom u Minhenu, deo koji izgleda
 potpuno kao tržni centar.

Putovanje je počelo veoma glatko. Avion je jezdio preko neba Centralne Evrope i ostavio nas u 8h u Minhenu. Nadali smo se da ćemo stići da uhvatimo avion koji je polazio za Oslo u 10h. Samo je trebalo da pređemo nekoliko sitnih prepreka: da pronađemo terminal sa kojeg nam polazi sledeći avion, da prođemo carinsku kontrolu i da čekiramo pasoše.

Terminal sa našim spasilačkim letom u 19h

Deluje prosto - samo tri koraka. Ali, na proveri pasoša prve tri cure iz grupe su prošle bez ikakvih problema, dok su ostali "zaglavili" kod nekog crnokosog, farbanog  majmuna zbog koga sam počeo otvoreno da hejtujem Nemce (posle smo pretpostavili da je lik ipak bio ogorčeni Bosanac :) ). Zadržali su nas tri sata jer nismo imali vizu u pasošu koji je BIOMETRIJSKI! (a pre toga sam se osećao tako moćno što imam biometrijski pasoš). Problem je bio izgleda bio u tome što smo išli na duže od 3 meseca, a naš biometrijski pasoši "rade" samo do 3 meseca.

Ma nosiću te na leđima ako
budem morala, ali u Trondhajm stižem!

Epilog je da smo propustili let za Oslo. Čekali smo do 19h na aerodromu u Minhenu gde smo se fenomenalno zabavljali. Napravili smo mali kamp u McDonalds-u gde su nam dozvolili čak i da odspavamo malo. Dobra strana ovakvih događaja je ta što smo stigli da se bolje upoznamo, igramo igrice kao što su asocijacije i izmislimo neke interne fore :)

Kada smo stigli u Oslo veoma brzo smo se ukrcali dalje za Trondheim. Avion je opet poleteo i sleteo za neznatno vreme. Konačno posle  vožnje Skybussom do Tronthajma stigli smo u 2h. Vozač nas je dovezao do  centra studentskog grada Moholt, gde nas je naš verni prijatelj Španac-Javier čekao u majici na svojoj partizanskoj bicikli da bi nam dao ključeve. Smešno je to što je Javier nosio majicu na kratke rukave, a mi ostali smo morali da obučemo jakne! Ovom prilikom se duboko zahvaljujem Javieru :)

Nije prošlo ni pola sata od trenutka kad sam ušao u sobu, a već sam utonuo u san u polunamešten krevet. Sanjao sam avione ...  i Jelenin prtljag koji se misteriozno nije pojavio na traci za prtljag u Trondhajmu :) Ali o tome više na njenom blogu.

Drzite se polecemo!

Pa drugari dobrodosli na moj prvi blog! Ovde cu vam pisati o tome sta mi se desava u toku mog boravka u Trondheimu, kako me ne bi smarali non-stop, svako ponaosob :) "Alle farger i en vind", na norveskom znaci "U svim bojama vetra". Nadam se da cu prepoznati i  iskusiti sve boje ove zemlje i sto je najvaznije nadam se da cu uzivati u njima!

Dakle, avion mi polece 10. avgusta u 6 i 25. I od tada nisam vise dostupan na mome mobilnome aparatu. Ako vam se javi neki zvonki zenski glas, znajte - to mi je Ena ukrala telefon! :) Takodje ako vas neko bude zvao sa mog broja i pocne da glumi barsunasti glas - to je o5 Ena!

Posto su ovo neke moje misli koje zelim da podelim sa svojim prijateljima, evo kako se osecam dva dana pred put:

Pricao sam vam kako sam bio neverovatno nervozan i to iz nekog neopisivog razloga, e sada me je obuzela totalna euforija i vise nista ne moze da me iznervira, ali videcemo...

Stare kuce na reci Nidelva koja protice kroz Trondheim.

Nadam se da cu uskoro videti ove feneomenalne kuce na vodi. Koliko sam video na netu, nekada su to bile prodavnice za sve i svasta. Igleda im je bilo zgodno da dovoze robu preko reke brodovima na zadnji ulaz, a sa prednje strane su imali ulaze za kupce. Iskreno ja mislim da u i sada to neke prodavnice, ali videcemo!

Moram da idem sada. Drzite se! Polecemo :)